POČETNA RECEPTI FOTO album KORAK po KORAK MAGAZIN PRIČAONICA


Sve galerije ::: razno ::: Svi recepti ::: Kafa i čaj :::

Istorijat caja

Istorijat caja


opasnica (9. jun 2010.):::
Istorijat caja


Sastojci:

Istorijat caja


Priprema:

U priču o dragocenim zelenim listovima čaja, utkane su niti drevnih legendi, mitova i istorijskih prevrata iz gotovo svih krajeva sveta. Prapostojbinom ove biljke smatra se oblast jugoistočne Azije u kojoj se sreću kopna severoistočne Indije, severne Burme, jugozapadne Kine i Tibeta. Najstariji zapisi o biljci čaj potiču iz Kine i datiraju iz prvog milenijuma p.n.e., ali usmena priča, kao i obično, seže mnogo dublje u prošlost. Prema već kultnom predanju, legendarni kineski imperator Šenong se, jednog sunčanog dana 2737. godine p.n.e., spremao da ispije svoju uobičajenu popodnevnu šolju tople vode. I baš pre nego što će otpiti prvi gutljaj, vetar je doneo nekoliko listova sa obližnjeg drveta i smestio ih pravo u carsku posudu. Voda je počela da menja boju, car postao radoznao, probao taj čudni mirišljavi napitak i ostalo je istorija. Druga verzija priče dodaje da je isti car bio prva osoba koja je otkrila lekovita svojstva ove biljke. Kako je imao običaj da dejstva svih travki na koje bi nailazio isprobava na samom sebi, učinio je to i sa Camelliom sinesis i shvatio da ova nova čudesna biljka nije samo osnova za ukusno piće, već i jak protivotrov. A protivotrov je vrlo korisna stvar kada eksperimentišete sa biljkama od kojih su neke poprilično otrovn

Stare knjige dalje kažu da je već u 6. veku p.n.e., slavni mudrac Lao Ce proglasio čaj nezaobilaznim sastojkom eliksira života. Ispijanje čaja postepeno je preraslo u sastavni deo kineske kulture. Isprva je to bio i statusni simbol, jer je biljka više vekova bila dostupna samo povlašćenim pripadnicima visokog društva. U to vreme, čajem su se častili intelektualci u pauzama čitanja. Pili su ga vladari, ministri i ugledni građani, u posebnim odajama, uz svečane ceremonije koje su nastajale i menjale se kroz vekove. Imperatori su čajem posluživali strane diplomate i u takvim prilikama često sami pripremali idealnu šoljicu svog nacionalnog ponosa. U isto vreme, čaj je zahvaljujući svojim kofeinskim svojstvima, ušao i na vrata budističkih hramova. Kineski budistički sveštenici i samo postanje ove biljke vezuju za njenu sposobnost da čoveka drži budnim i skoncentrisanim. Prema njihovoj varijanti priče, osnivač zen budizma, Budirama, meditirao je ispred zida čitavih devet godina i u jednom trenutku slučajno zaspao. Kada se probudio, bio je toliko razočaran zbog svoje slabosti, da je sebe kaznio odsecanjem kapaka. Oni su pali na zemlju i pustili koren iz koga je izrasla prva biljka čaja. Legenda se pretopila u istoriju i ispijanje čaja postao sastavni deo budističkih ceremonija. Upravo zahvaljujući ovom prodoru, biljka je prvi put prešla granice Kine. Početkom 9. veka n.e. prvo semenje doneto je u Japan, kao deo programa kineskih budističkih misionara. Nakon što je japanski imperator Saga podržao uzgajanje, čaj je i u Japanu postao piće vladajuće klase i deo verskih obreda. U 12. veku, japanski zen sveštenik Eisai napisao je knjigu Kissa Yojoki, u kojoj o ispijanju čaja govori kao o idealnom putu do zdravlja. Zahvaljujući njegovom uticaju, čaj je ušao i u svakodnevne rituale drevnih samuraja.

Dok je Camellia sinesis lagano osvajala Aziju, ulepšavajući živote vladara i sveštnika, podanici su mučili svoju muku. U nepristupačnim predelima Kine, dešavao se naporan proces uzgajanja i berbe. Biljka još uvek nije bila kultivisana, zbog čega su vekovima raspredane legende o nevoljama koje svake godine donosi berba. Prema najpoznatijoj među njima, radnici su do listova čaja dolazili uz pomoć jednog neobično živahnog oruđa. Stali bi ispod drveta čaja i čekali da se majmun popne na njega. Onda bi štapovima dražili majmuna, dok ovaj, u nastupu besa, ne bi počeo da ih gađa lišćem. Uspešnost berbe zavisila je od praga majmunove tolerancije. Sa pripitomljavanjem biljke, majmuni su nestali sa scene, a proces uzgajanja i obrade čaja pretvorio se u autentičan spoj umetnosti i nauke. Prvu detaljniju knjigu posvećenu ovoj temi napisao je, 760. godine, Lu Ju. U njegovom delu Cha Jing nalaze se podrobni opisi uzgajanja biljke, obrade lišća i pripremanja napitka, kao i razmatranja kvaliteta čajeva koji se proizvode u različitima oblastima Kine. U to vreme listovi čaja su, nakon branja, obično bivali kompresovani u čvrste četvrtaste oblike nalik ciglama i tako transportovani dalje. Zbog svoje dragocenosti, ove čajne cigle su u mnogim delovima Kine dugo bile korišćene umesto novca. Za vreme Song dinastije (960-1279), proizvodnja i priprema čaja doživele su prvu veliku promenu. Istančana nepca dvorskog društva veoma su držala do delikatnih nijansi ukusa ove biljke, a te nijanse su trajno narušavane kompresovanjem. Zato se, na ulasku u drugi milenijum, prvi put pojavio zahtev da se listovi čaja, nakon berbe i obrade, poštede ekstremnih metoda pakovanja. Ovaj zahtev je postao i zvaničan u doba Ming dinastije, kada je izdat proglas o čaju, u kome je stajalo da će pripadnici carske dinastije, od sada pa na dalje, kao počast primati samo čaj u formi slobodnih listova. Carska volja ubrzala je usavršavanje proizvodnje i pakovanja. Kada su cigle anatemisane, pristupilo se vezivanju listova u različite oblike, ili prostom čuvanju u zemljanim posudama. U ovo vreme se prvi put pojavio i mrvljeni čaj, a usavršena je i tradicija pravljenja „barut” čaja (Gunpowder), čiji su listovi umotani u kuglice nalik barutu.

Za sve to vreme, Evropa je bila potpuno neobaveštena o eksploziji zadovoljstva koja je čeka. Prve količine čaja stigle su na Stari kontinent preko slavnih holandskih moreplovaca, tek sredinom 17. veka. U najvećem broju zemalja ova biljka dugo je korišćena kao lek, sve dok je Englezi nisu potopili u toplu vodu i doživeli radost stoleća. Priča o tradiciji engleske kulture ispijanja čaja počinje sa venčanjem kralja Čarlsa II i portugalske princeze Katarine od Bragance. Čaj je došao kao deo miraza i to ne u vidu lekovite travke, već kao izvor svakodnevnog uživanja. Od 1665. godine, kada je prva biljka stigla na ostrvo, do kraja 17. veka, u Engleskoj se rodila čitava jedna profesija – u periodu od pola veka pojavilo se preko 3000 čajara. Bilo je to doba čistog luksuza. Čaj je bio izuzetno skupa privilegija, utoliko skuplja što su ga Britanci od starta pili zašećerenog. A šećerna trska bila je u to vreme dragocenost istog ranga kao i čudesna Camellia sinesis. U porcelanskim šoljama uglađenih Engleza susretale su se dve glavne linije evropske trgovine. Čaj je uvožen iz Kine, trska iz Afrike. Karavani su putovali mesecima. Potrošeno je čitavo bogatstvo. Uz sve to, Kinezima nije bila potrebna nikakva roba sa ostrva, ali omađijani Englezi nisu hteli da popuste i plaćali su svoje zadovoljstvo srebrnim polugama. Kada im je, sredinom 18. veka, ponestalo rezervi, Britanci su na svojim posedima u Indiji započeli proizvodnju opijuma. Novac potrošen na popodnevne šoljice čaja Britancima se lagano vraćao zahvaljujući švercovanju opijuma u Kinu. Ovakav „trgovački” potez doveo je do dva rata između Kine i Britanije (Opijumski ratovi, 19. vek). Poražena kineska strana bila je primorana da, 1860. godine, potpiše sporazum po kome se, između ostalog, Britaniji dozvoljava da nastavi sa izvoženjem opijuma. Nešto pre toga, biljka čaja otkrivena je i u Indiji. I, do sredine 19. veka gotovo cela teritorija Indije je bila u rukama britanske „East India” kompanije, koja je do tada sav čaj uvozila iz Kine. Englezi su definitivno osvojili svetsko tržište. Ipak, kada je 20. vek učinio svoje, u Indiji je od Britanaca ostala samo ogromna ljubav prema čaju. Ova zemlja je danas najveći svetski proizvođač čaja (vodi sa 715:540 tona godišnje proizvodnje u odnosu na Kinu), a 70 posto proizvodnje se popije u granicama države.

U Americi je britanska šapa, stavljena na svetsku trgovinu čajem, rezultirala čuvenom Bostonskom čajankom. Događaj poznat pod ovim nazivom bio je prvi znak američkog bunta protiv britanskih kolonizatora, a ticao se poreza koji su Englezi uveli na trgovinu čajem prozvedenim od strane njihove „East India” kompanije. Osveta Amerikanaca za uvedeni danak bila je kranje originalna. Bio je to četvrtak, 16. decembar 1773. godine, kada su Amerikanci vrlo ležerno potopili u okean ogroman broj tek pristiglih kontejnera prepunih čaja. Bile su to baš one cigle čaja, koje su, kao forma pakovanja, svojevremeno zabranjene u vladarskim krugovima Kine. Čajanka je dovela do niza političkih bura i na kraju konačno zapalila iskru američke revolucije. Bojkot ispijanja čaja trajao je još neko vreme. Možda upravo zbog ovih gorkih tragova prošlosti, građani Amerike nikada nisu prigrlili čaj sa onim entuzijazom sa kojim su zavoleli kafu. Ipak, Amerika je dala svoj doprinos na polju pripremanja samog napitka. Filter kesice su američki izum. Slučajni pronalazač bio je izvesni Tomas Salivan, koji je početkom prošlog veka trgovao čajem. Zarad lakšeg transporta, Amerikanac je svoje proizvode pakovao u tanke svilene vrećice, a njegovi kupci su u nekom trenutku shvatili da nema potrebe da čaj otpakuju pre ubacivanja u vruću vodu. Od trenutka patentiranja do danas, čaj u kesici je ostao najpopularniji oblik čaja na čitavom Zapadu. Među američkim izumima nalazi se i Ice tea, a poslednji krik mode je – instant čaj u granulama.

Nasuprot ofanzivnoj britanskoj strasti prema čaju i kolonijalizmu, priča o upoznavanju Rusije sa zelenim listovima započela je začućujuće letargično. U vreme cara Mihajla I, prvog vladara iz porodice Romanov, izvesni ruski diplomata otišao je 1618. u posetu Kini. Prijem na kineskom dvoru tekao je uz nezaobilaznu ceremoniju ispijanja čaja. Kineski predstavnici obavestili su Rusa da njihov car namerava da ruskom imperatoru kao poklon pošalje skupocenu biljku čaja, od koje se dobija piće koje će biti posluženo. Ruski diplomata je sačekao posluženje, otpio gutljaj čaja i – odbio poklon. Nije mu se ni malo dopala ta obojena vodica. Rusija je posle toga još dve decenije čekala na čaj, koji je ponovo došao u vidu poklona. Ovaj put bio je u pitanju mongolski kan. Da li zbog večno zategnutih odnosa sa Tatarima, ili zbog smene diplomatskog tima, čaj je 1638. godine, iz drugog pokušaja, uspeo da uđe u Rusiju. I, kao i u Engleskoj, vrlo brzo izmenio trgovačke puteve velikog carstva. Do 1680, biljka je već regularno uvožena iz Kine, karavanima od nekoliko stotina kamila koje su putovale po godinu dana. Ova davno rođena ljubav održala se do današnjeg dana, a periodu posle Prvog svetskog rata, ruska tradicija ispijanja čaja znatno je doprinela popularizaciji magičnog napitka i na našim prostorima. Verovatno se otuda kod nas neprestano govorilo o ruskom čaju, dok je pridev kineski oduvek budio previše egzotične asocijacije, iako je u pitanju jedna ista, hiljadama godina gajena biljka.

autor recepta: Preuzeto sa net-a
Ovaj recept otvoren je 6045 puta.
prethodni Kafa i čaj sledeći
Dodaj slikuODŠTAMPAJ

Подели


Za sada nema komentara na ovaj recept!
Privilegiju slanja recepata, komentara, ocenjivanja i učešća u diskusijama mogu da koriste samo članovi sajta!


Učlanite se OVDE


Učlanjenje je BESPLATNO!





Ime:
Šifra:

   Novi član?    Zaboravljena šifra?
Prijavi se na mejling listu
MAPA SAJTA
Pretraži:
RECEPTE
SLIKE
KORAK po KORAK
Magazin
Arhivu

Pošalji recept/sliku






© 2005 - 2020 Gastronomija.info, | [Marketing] | [Kontakt] | [Impresum] | [Pravila korišćenja] | [Mapa sajta] |

SK Programi prave
Sva prava zadržana ||| All rights reserved
asistent
X gost :: 01. 01. 1970 u 01:00:00

- Moj profil
- Moj avatar
- Svi moji uneti sadržaji
- Moje slike
- Moji recepti
- Moji recepti sa slikom
- MOJ KUVAR
- MOJ BLOG
- Komentari na moje slike/recepte
- Komentari na moje lekcije
- SVI KOMENTARI
- GastroBOOK

- Objavljene slike/recepti od moje poslednje posete
- Podizanje DODATNIH slika